“Jer znam da tu nema ničeg sem seksa,

i znam sve prođe brže od svjetla.

Al’ boli to, da biću za tebe san za jedan dan”

Gospođica Perazić griješi samo u jednom, ništa to ne boli! Ako je seks ono što tražite to jeste. Seks bez konteksta kako ja volim da kažem. Ne sam čin. Naravno da određena postavka postoji. Onog šireg konteksta je bez. Znate ono ko je, šta je, šta bi mi mogao značiti, vodi li ovo nečemu, šta će misliti o meni, jesam li/je li dovoljno dobar, ko će šta reći i sve ostalo… Nije bitno, samo je bitno da se dobro zabavljamo u datom trenutku. Prepuštaš se instintku. Onom životinjskom koji nam je urođen, Bogom dan, kad se tijelo ispuni onom nekom slatkoćom koja nešto traži da dođe do svog punog potencijala i rasplinjavanja. Onom instinktu koji ti kaže ah-mhm-uhh. E to vam dođe seks bez konteksta.

Da ne bude zabune, sam čin uvijek ima kontekst ali ne mora da ima dublje značenje. Uvijek je tu scenografija. A mnogi izgledaju odlično u mraku, pod pravim osvjetljenjem, ako vam se situacija kao takva sama postavi ili odlučite da je baš tako namjestite. I kao svaka dobra priča uvijek postoji uvod, razrada, zaplet, uh ah oh vrhunac (ako znate šta radite) i zaključak. Nijedan ONS (OneNightStand, Seks za jednu noć ili kako već želite to da nazovete) nije se desio bez neke postavke koja je do istog dovela. Čak i kad je radnja čisto -transakciona- u -profesionalnom- smislu imamo postavku. Razmjena novca za uslugu. I tu se pravila znaju i postavljaju unaprijed. Dakle okvir je uvijek tu, postavka radnje, kulise predstave. Ali na kraju krajeva to je stvarno -san za jedan dan-. San! A u snovima nam je sve dozvoljeno.

Digitalno vs analogno

“ Ufff poludiću. Ono što mi stvarno treba je dobar seks!”, govorim Oliju.

“Jednostavno! Otvori Tinder da ti izaberemo jedno 10 tipova, počni razgovor, vidi koji ti sjedne I onda izaberi sebi jednog. Pozoveš na vince, -netflix i chill-, štagod. I Bam!“, daje instrukcije.

“Ili Bang!” nastavljam ja kroz smijeh. “Sad bi mi Vivi rekla da nije baš damski, ali kad se mora mora se!. A čovječe nekad sam davno imala -bazu podataka-“, govorim mu pomalo nostalgično. Par tipova ‘on call’ koji su se mogli rotirati zavisno od toga do čega mi je bilo. 

“Tinder varijante?”, pita. 

“Ne. Pre-Tinder era.”, odgovaram. 

“Ah znači više analogna varijanta.”, govori kao da mu je to pomalo nezamislivo. Jer je ipak dio mlađe generacije.

Analogna da, morao si da ideš u ‘stvarni’ svijet po -ulov-. Kontakt se morao -fizički- ostvariti prije samog čina i stvarni nisu bile tako instant, barem ne na prvu. Ipak si morao da se pojaviš, da odeš na određena mjesta, da se namjestiš. Logistika je bila malo kompleksnija. Nisam ga naručila iz digitalne baze podataka takoreći. Danas, ako vam je do toga, se seks servira na principu kućne dostave.

Pomalo je zastrašujuće koliko može da bude lako i jednostavno. Otvoriš katalog i idemo. Krajnje praktično. Imam potrebu i sredstvo da je ispunim. Ili što bi se reklo -svrbi me- a eto ne moram sama da se -počešem-, da prostite. Ovdje je sve samo praktično, zgodno, na ruku takoreći. Namjera nije da ovo bude transformaciono iskustvo kao da je u pitanju ljubav, ono je isključivo transakciono. Mada može da bude i trasnformaciono na drugačiji način, ako znate šta radite.

Seks je nevjerovatno sredstvo opuštanja.
Ili što bi rekao moj omiljeni kolega: “Moraš da poradiš na imunitetu!”

Nekad kad sam zaljubljena ili postoji ono što ja zovem kontekst mnogo mi je teže da se opustim i nešto se mnogo trudim. Ovdje gdje nema uloga ili tog šireg konteksta mogu samo da se pustim jer sve je bez posljedica, sutra ne postoji i nemam o čemu da razmišljam. Bio je jedan period kad sam aktivno koristila Tinder i baš svaki dan sam dobijala barem jednu seks ponudu. Lila mi govori: “To se meni ne dešava!”

“Pa jašta kad si u profilu napisala da ne želiš ONS (One Night Stand – Tinderspeak). Ja sa druge strane ništa nisam precizirala, a slike su mi dobar miks “slatkica” i “pozivajućih” ili kako je to opisao Oli “ona ti stvar iz očiju viri”, tako da sve opcije otvorene, čak dobro došle.

Scena svakako mora dobro da se postavi. Za mene su u digitalnoj varijanti to riječi, one mogu da probude iste one porive koje mogu intenzivni pogledi ili ono što nazivamo hemijom u analognoj. Nisam naivna, ali volim kad neko umije da se igra riječima. Uostalom šta smeta da se malo pretvaramo, malčice zavodimo iako “znam da tu nema ničeg sem seksa”. 

Naletim na simpatičan primjerak, tipa španskog. Zove me guapa, cinik u meni se smiješi, no sviđa mi se to. Ne zaboravite da smo u digitalnom svijetu i sve rupe u matrici mogu ja da popunjavam onim što mi odgovara. Dopisujemo se cijeli dan, sve na granici erotike. Volim kad mi pričaju priče, pa makar bile samo “lovačke”. On zna da ja znam. I ja znam da on zna da ja znam. Nešto je oslobađajuće u tom okviru. Oslobođeni smo očekivanja i pritiska. Tu smo gdje smo, pa da vidimo koliko nam dobro može biti.

Analogni nastavak digitalnog susreta nekad može da bude blizak onom što je obećavao, ali najčešće morate da budete spremni na određene devijacije. I dalje prihvatljivo, ono što je bilo obećano “na papiru” i sve one divne stvari koje je tako sjajno opisivao prenijeti u stvarnosti i stvarno vam izvaliti tlo pod nogama… nekad da, a nekad ne. No nije sve tako crno, ako je verbalno desetka, solidna sedmica je sasvim ok u praksi. Pita me da idemo na piće kad se konačno nađemo.

“Nema potrebe! Hajdemo kod tebe!”, ne osjećam da moram da se pretvaram. Ionako je rekao da pravi pauzu u nekom poslu pa čemu gubljenje vremena. Ja se čak nisam ni našminkala. Nedelja je popodne i nemam ja tu koga da impresioniram. Jasno je što sam tu i jasno je zašto sam bila pozvana na kraju krajeva.

U digitalnom okviru shvatam da ono čega se mnoge žene slablažnjavaju a to su te famozne slike ‘alata’ koje neki muškarci šalju zapravo samo dodatna referenca, takoreći reklama. U principu da znaš šta je u ponudi i da se za isti adekvatno pripremiš. U gay svijetu je to sastavni dio profila na nekim site-ovima. Precizira se broj centimetara, upload-aju se slike. Priča mi Oli da mu se mnogo dopao neki lik, toliko da je išao na dejt, sve je bilo sjajno od štimunga do razgovora, ali se ispostavilo da mu je ‘veličina’ bila… i pokaže mi mali prst. “I u tom momentu nema nazad, znaš?”

Razmišljam o svojoj zadnjoj ‘narudžbi”. Hmmm, da sam znala unaprijed, bolje bi se spremila. Jer za razliku od Olija, ja sam dobila drugu krajnost pa je bilo -zanimljivo- iskustvo.

“Nije li Tinder samo za seks?”, pita me -konzervativna- kolegica pomalo sa gnušanjem za ručkom nakon što smo načeli temu -dejtinga-. Pogledam je značajno i slegnem ramenima. Pokušava Oli da izvuče situaciju pa priča kako zna ljude koji su se tako upoznali i u vezi su i slično! Za nju nema seksa bez konteksta.

Mudro ćutim.
Đavo u meni se smješka pa joj pružim telefon.

“Hoćeš da probaš?”

Bojažljivo gleda u telefon i ne zna šta bi.

“Kako si tako opuštena sa svim tim?”, pita me, a čujem joj osudu u glasu. Ne znam ali ja sam samo jedna žena i prihvatam da imam potrebe, ne osuđujem sebe zbog istih u nedostatku “odgovarajućeg” konteksta. Imam želju za dodirima, za strašću, za uzbuđenjem i našla sam veoma zgodan i praktičan digitalan način da istu sebi ispunim.

Uvijek možete da naletite i na bukvaliste koji misle da je scena postavljena sama od sebe samo digitalnom interakcijom. Desilo mi se jednom da sam pričala sa tipom neko vrijeme. Prvo smo se tipkali, pa se čuli telefonom i onda konačno dogovorili susret. Došao je sa flašom vina. Odjednom kao da se zbunio i nije znao šta će. Pitao me gdje mi je spavaća soba. Pogledala sam ga malo čudno, a on na to nije obraćao pažnju pa se na brzinu sam orijentisao i odjurio u sobu, skinuo se i potpuno go smjestio na krevet. Ušla sam za njim, posmatrala ga neko vrijeme.

“A ti nikad nisi čuo za predigru?”

“Pa možda je ovo predigra.”, odgovorio je valjda čekajući da mu se pridružim.

“Mene ne radi, tako da možeš slobodno da se obučeš. Ja ću da otvorim ono vino a ti vidi hoćeš li da mi se pridružiš na balkonu.”, rekla sam i krenula da ispunim rečeno. Iako sam koncept seksa bez konteksta implicira da bi moglo i tako instant da se razvije, ne ide to tek kao. Mislim čak i u pornićima ima -radnja-, kakva takva. I onda mora da se postavi scenografija, back-story što se kaže.

Čak ni poslije flaše vina me nije proradila želja za seksom sa njim. Uništio mi je priču. Preskočio i uvod i razradu i zaplet, pa misli da može odmah vrhunac. Nijedna dobra priča ne ide tako. Ova je imala sasvim tragičan rasplet, vrhunca bez.

…

U stvarnom svijetu susreta je najintenzivnije osjećanje kad proradi hemija. Nekad toliko intenzivna da je osjete i svi oni oko vas. Otišla sam na stand-up veče. Fiksirao me tip sa pozornice i počeo da priča kako se žene intenzivno lože kad priča na francuskom i počne da -parla-.

“Jesi svršila?”, pita me ne skidajući pogled sa mene.

“Srećo moja, meni treba malo više od toga!”, odgovaram.

“Poradićemo na tome poslije nastupa!”, sad me već skida pogledom, značajno. “Jesi ikad bila sa francuzem?”

Počinjem da kao prebiram po glavi, pravim se da brojim, publika se smije. Upotpunjujem mu performans i vidim da ga to još više loži. Odgovaram nakon toga da ne, na šta mi kaže da ćemo i na tome morati da poradimo. 

“Auh, jbt pa šta ovo bi? Tenzija se može sjeći između vas dvoje. Ja sam se naložila. Ufffff!”, govori mi Vivi. Smješkam se. To su oni sve ili ništa momenti. Ne moraš ništa, samo se opusti i uživaj, možda dobiješ sve. 

Završava svoj set, silazi sa pozornice i značajno me pogleda, lagana gestikulacija glavom da krenem za njim. Ili mi se to samo učinilo. Uzimam cigarete i krećem. “Idem da zapalim. Sama!”, govorim društvu. A Vivi dobacujem: “Ovo bi moglo potrajati.”. Izlazim iz prostorije i naravno, eto ga stoji kod garderobe. 

“Gdje si ti pošla?”, pita me nonšalantno. 

“Na cigaretu.”, odgovaram. 

Uhvati me za ruku privuče sebi. “Poslije.”, šapne mi na uho. 

Ne znam gdje smo bili, pustila sam razum da odluta negdje, pustila sam mu da dokaže sve to što je pričao kroz komediju na pozornici. Nije slagao. Recimo samo da sam na kraju tog susreta i svršila i imala francuza. I to kako, ajme, ni sad mi nije dobro kad se toga sjetim. 

“Sad možemo na cigaretu.”, govorim. 

“Sad mi je neophodna, s obzirom šta si mi uradila.”, govori dok me grabi ponovo i ljubi strastveno kao da hoće da mi uradi imprint na sjećanja i da obezbijedi da mi iz kratkoročne memorije pređe u dugoročnu. Ah-mhm-uhh… A za sve vas koje zanima nastavak priče, nije otišla dalje od te cigarete koju smo u tišini uživali zajedno ispred kluba. Nekad ne treba snove krvariti stvarnošću. Seks bez konteksta je nekad sve ono što trebaju neki susreti da budu.

Na moru se sve dešava zadnju noć…

Često sam znala da govorim, na moru se sve uvijek dešava zadnju noć. Svi su mi se smijali. Pa kao i da ti se ništa nije desilo svo vrijeme, biće zadnje veče. Jer onda se sve barijere otkače. Nema sutra, juče nije više bitno. A taj jedan momenat u vremenu i prostoru tik pred vraćanje u svoj -normalni- život eeeeee… Pa kad se pustiš. Sve što ti mozak kaže zanemariš i prepustiš se instinktu. Odgovorno tvrdim da ta fama da su ti primorski mladići sjajni ljubavnici nema veze sa tim ko su i šta su. Oni su samo oslobođeni svega onog što intimnost, dublje emocionalno povezivanje nosi sa sobom pa mogu da se igraju sa sirovim strastima. A I mi tada sebi dopustimo taj luksuz. Danas si tu, sutra te nema… bukvalno. Jer čak i taj seks na jednu noć (ili dan, zavisi od preferencije) može da bude duboko intiman, ali je oslobođen stvarnosti. Svega onog što nam treba u životu kad su partnerstvo, emotivna povezanost i ljubav dio jednačine. Nema posljedica. Ne moraš ništa da znaš, samo da se prepustiš.

Ja sam vam od onih koji ne vole da grade kule u pijesku, neodržive maštarije kad dođe do -morskih- romansi. Sve što se na -moru- dešava treba da bude potpuno oslobođeno od stvarnosti u koju ću svakako morati da se vratim. Hoću da se vratim rasterećena i zadovoljena, a ne natovarena nemogućim scenarijima i sa preprekama koje moram da preskačem ne bi li ponovila nešto što je možda trebalo da bude samo jedan trenutak u vremenu i prostoru koji služi ispunjenju želja i -odmoru-.

“Ne kontam. Gleda te već danima. Ja vidim šta ti sve već radi u glavi. Ne razumijem kako ništa još nije pokušao!”, govori mi Lena kad smo se našle u zemlji u kojem je btw seks između nevjenčanih ljudi ilegalan.

“Čeka zadnju veče.”, odgovaram vrlo jednostavno. I dalje joj nije jasno. Ali meni jeste. I čak mi se sviđa ta igra zavođenja. Vidim da me prati pogledom konstantno, a izbjegava moju blizinu. Igramo se. Kao dijete koje isčekuje svoju igračku, spremna sam da čekam taj poklon i da skinem mašnu, odmotam papir, otvorim kutiju i da uživam u svakom trenutku koji će da dovede do ekstaze. Samo polako. Tenzija raste sa svakim danom i susretom. A sve bez dodira, samo zbog hemije i potencijala koji čeka da se ispuni.

Ali nekad je slatko igrati igru, nekad je tenzija bolja od samog vrhunca. Predstava je završena i stigla je ta zadnja noć. Dolazi i sjeda sa nama i dalje ne razgovara sa mnom, iako je sjeo na naslon moje stolice i ugodno prebacio ruku tako da me svako malo ovlaš dodirne mojih golih leđa. Pozicija ugodna. Razgovara sa Lenom koja se hvali kako smo naučile dosta fraza na lokalnom jeziku. Pita koje i ona nabraja standard: dobar dan, dobro jutro, neizbježno hvala i molim. 

Smijem se i kažem: “A najvažniju si zaboravila?”. Okreće se prema meni i igrivo pita koje.

“Dragi, daj mi poljubac.”, kažem gledajući ga direktno u crne oke. 

“Sad ili kasnije?”, pita bez da je uzeo dah. 

“Kasnije!”, kažem odlučno ne trepnuvši. 

“Nevaljala djevojčica znači!”, kaže sa istim onim dječačko zavodničkim osmijehom zbog kojeg sam odmah znala da će ovakav zgodan, visok, crn i lijep da mi padne šaka. Sviđa mu se moj odgovor.

Otresam pepeo sa cigarete, a on počinje da se smije. Upitno ga pogledam… 

“Uvijek to radiš.”, smješka se.

“Šta?”, pitam jer ne vidim ništa posebno u mojim pokretima. 

“Pa to, zavrtiš vrh cigarete po ivici pepeljare i samo jednom lagano tapneš.”, odgovara.

“Ti baš svašta primjećuješ.”, govorim sa smiješkom. Nisam ni znala da to radim a stvarno je tako.

“Posmatrao sam te, stalno sam te gledao. Znam ti svaki pokret. Kako pališ cigaretu i uvijek malo saviješ glavu na desnu stranu, kako prije nego što izdahneš taj prvi dim staviš jezik među zube, kako otresaš cigaru, kako hodaš, kako se smiješ… Ti kad plešeš, raspametim se.”, govori mi, a ja mu iz nekog razloga vjerujem.

Poklon mi je u rukama, polako potežem mašnu da je raspetljam…

“Ma daj, a nikad nisi htio da plešeš sa mnom!”, začikavam ga.

“Pa da li si ti normalna? Ja kad bi tebe dodirnuo, da mi se približiš, da počneš one svoje pokrete da izvodiš blizu mene, da mogu da ti taj parfem osjetim… ja ne bi mogao da se kontrolišem. Popustila bi mi svaka kočnica, a moram da se kontrolišem… zasada!”, odgovara.Vidiš nekad i znaš da prepoznaš onaj vučji pogled. I osjećaš kako se vazduh naelektriše. Nepogriješivo znaš.

Kao što rekoh u zemlji smo gdje je seks van braka ilegalan. Ne mogu dvoje ljudi koji su nevjenčani ni u hotel da se prijave, pa se dovijaju na razne načine. Tu posljednju noć na tom moru smo išli do supermarketa, tamo je čovjek sjeo na motor i rekao da ga pratimo taksijem. Sjećam se otvorenih prozora taksija i vjetra koji mi mrsi kosu. Sjećam se tog lika koji na bicikl motoru vozi ispred nas nekim prašnjavim makadamom, dok nismo stigli do kuće koja je bila ograđena sa kamenim zidom od 3 metra. Niti sekunde jedne nisam pomislila da bi nešto loše moglo da mi se dogodi, tako mu to dođe kad se sve barijere spuste pa prestaneš da razmišljaš. Zadnja je noć na moru, igramo na sve ili ništa.

Otpakujem polako paketić… Konačno smo sami, zaštićeni od svijeta u kojem je ovo zabranjeno. I dalje me ne dodiruje. Pušta muziku. Romeo Santos, Propuesta Indecente… a šta bi drugo nego -nepristojna ponuda- bila.

“Ova je pjesma svirala kad sam te prvi put vidio kako plešeš. A sad hoćeš li plesati sa mnom?”, pruža mi ruku i privlači me sebi da otplešemo bachatu onako kako priliči. Valjda kad toliko dugo proučavaš nekog pokreti vam se sliju u jedan skladan obris, pa nakon nekog vremena ne znaš gdje ti počinješ, a gdje on prestaje. I tako cijelu noć. Tu jednu jedinu noć koju ćemo ikad imati.

Ako nisi… Probaj!

Ja sam srećnica i imam u svom životu ljude sa kojima mogu sve moguće teme na svijetu da otvorim. Pa i ove o seksu. Dvoje od njih naročito volim. Obožavam zapravo! Ona rijetka ljudska bića sa kojima možete da otvorite prostor u kojem se ne “pazi” šta se priča. Vodi se diskusija o tome ko više priča o seksu. Kaže kolega muškarci, koleginica se ne slaže. Ja pitam jel se uvijek o tome u muškom društvu priča kroz zajebanciju. Kaže jeste, uvijek. E pa to je ta razlika. Nije više, nego samo drugačije. 

“Ma da vi pričate iz duše.”, kaže on.

“Pa ja pričam iz duše, proživljavam sve ponovo.”, odgovara ona.

“Vi morate da se zaljubite.”, nastavlja kroz smijeh da nas zeza.

“Ne moramo se zaljubiti. Kad god se zaljubim sve sam se nešto trudila da mi bude dobro, a ovako mi je znalo biti dobro, znači ludilo, odlično, sjajno, a da uopšte nisam razmišljala o tome. I onda ih pošaljem kući da se ja lijepo naspavam.”, dodajem.

“Ako bi ti rekla da ja to nikad nisam imala, a evo ni kolega mi nije vjerovao. Ja koja sam toliko otvorena na tu temu.”, kaže ona.

“Slušaj, ako nisi… Probaj!”, čujem sebe da gotovo zapovjednički govorim.

“Ja se svaki put zaljubim, svaki put ko budala.”, odgovara.

“Ma nisi zaljubljena, to su samo hormoni. Vjeruj mi.”, osjećam se kao da je ubjeđujem.

“Slušaj mačko, to je samo trenutak. Samo trenutak koji traje veoma kratko, a imaš utisak da traje vječnost. Uhhh! E moja mala iz provincije!”, kolega savršeno poentira. Mudrost za vjekove.

“Ali ako nisi probala, obavezno.”, ne mogu ja da pustim sad.

“Nisam imala seks na noć nikad.”, odgovara.

“Uhhh…”, kaže on.

“Ahhhh…”, izmiče mi se onaj -šteta- uzdah.

“Ne zezam se stvarno. Ja sam ovako otvorena I pričam na te teme i ljudi ne vjeruju. Evo i kolega mi nije vjerovao dok mu nisam pričala neke svoje priče i kad sam mu se povjeravala pa je skontao da ja to ne umijem.”, govori.

“Ne, ne, ja sam tebi samo rekao da si ti mala iz provincije.”, objašnjava joj.

I istina je, Ako ste odrasli u “gradiću”, znate one u kojem svako svakog zna, uvijek ste u -opasnosti-, imamo taj mentalitet i tako smo duboko programirani, da ćemo sebi štošta uskratiti. I sama sam to radila dok mi nije dopizdilo, pa sam se prepustila svemu do čega mi je bilo, da probam, da eksperimentišem, ne razmišljajući šta bi ko mogao reći. Znam da sam jednom sebe uhvatila kako govorim Bo, mom omiljenom curetku kad se našla u nekim sličnim dilemama: “Ma možeš raditi šta hoćeš samo nikom ništa ne pričaj i ne daj da te uhvate -na djelu-. Dok mi neko ne pokaže video snimak, a i ti sad mogu da se lažiraju btw, ništa se nije desilo. To je moja priča i toga se držim. Pas laje, a vjetar nosi. Svašta se pričalo uvijek i uvijek će, ponajviše od toga da nikad ni ne primiriše istini.”. Ja sam u toj istoj provinciji bila “obilježena” prije nego što sam išta ikad uradila, a samo zato što me Bog obdario oblinama i što imam izražen seksepil. Sve dok jednog dana radoznalost nije pobijedila strah, a i kad već pričaju da im dam da imaju i o čemu. S tim da sad ja mogu da -kontrolišem- narativ.

“Meni dok ne zaigra srce, ja ne mogu da raširim noge.”, nastavlja ona skoro pa poetično. 

“Da ti kažem ja nešto, nekad kad raširiš noge srce ti vala zaigra znači ludilo. I što je najljepše čim ih sklopiš prestane igrati i nemaš problem.”, govorim i umirem od smijeha. No to jeste nekad moja istina.

“Kuku meni! Ništa onda, imam ideju!”, govori dok svi već umiremo od smijeha.

“Kad se nađemo tako kako smo se dogovarali, poslije toga me vodite i tražimo tipa.”, već se razvija plan na moje neviđeno zadovoljstvo. 

“Nema šta da te vodimo i tražimo sam će doći. Sve ćemo srediti. Dobićeš katalog. I izabereš.”, govorim joj. Jer postoje razni načini, pa i oni digitalni.

Međutim, kolega ima analogno rješenje…

“To ti je samo uđeš u klub i eto ti ga katalog. To ti je katalog. Dvije čašice popiješ, al ne ono da se napiješ, samo dvije čašice.”

“Samo da se opustiš.”, dodajem ja.

“Samo tvoja savjest da bude, što se ono kaže, malo mirna. Kako srce lupa moja sestro!”, zaključuje.

“Oh da!”, potvrđujem izgovorenu istinu.

“I to ti traje čitavih 9 sekundi.”, nastavlja da poentira, karikirajući taj jedan mali odlomak vremena koji ukradeš da se dobro zabavljaš. Posljedica bez.

“Al se sjećaš tih 9 sekundi.”, dodajem, jer ajme meni može da bude fenomenalan trenutak u vječnosti.

“Al se sjećaš tih 9 kao da je 9 sati.”, cementira poruku. Uklesana u kamen.

Lično smatram da sve treba probati. Ne možeš da znaš da li je nešto za tebe ako se ne usudiš da probaš. Bez rizika nema ni dobre priče. Naravno moramo da poznajemo i svoje granice. Bez toga ne ide. Ja kad pomislim da sam mogla sebe za mnoga ah-mhm-uhhh iskustva da uskratim, zahvalim se sama sebi što sam uvijek prije svega radoznala. 

Mnogo je razloga što se ljudi nikad ne odluče niti da probaju seks van konteksta. Vivi je probala, ali nije mogla to da preklopi. Nešto u njoj je uvijek tražilo nastavak. Kontekst u koji će to da smjesti. Ne može seks da postoji kao zasebna kategorija. Jednom sam je čak zezala jer voli sve te spiritualne, mindfullness momente: “Pa što ne primjeniš mindfullness na seks na noć? Budi prisutna samo u tom trenutku.”. Pogledala me kao da sam blesava i rekla: “Što ti znaš priču da obrneš, pobogu!”. Ne znam šta je tu čudno, uzmeš vodeći princip i primjeniš na svaku situaciju. Ali moraš dobro da budeš kalibriran u glavi da sebe prije svega shvatiš bez predrasuda, da u svemu tome nema ništa loše. Dvoje (ili više, ko zna) ljudi koji samo žele dobro da se zabave. 

Juče prošlost, sutra je budućnost koja nam je nepoznata, ostaje nam samo sadašnjost. A u ovakvim blic susretima… Tu sam sad. U ovom datom presjeku vremena i prostora. I imam priliku. Ne smještamo se ni u kakav širi kontekst, osim onog koji nam ono što je pred nama nudi. Budeš samo u momentu, a kad momenat prođe, već je istorija. I to može da bude ah-mhm-uhh istorija.

Tako da, ako niste… PROBAJTE!